Iskra tvoja budi dane moje sete, tvoja topla ruka smiruje moj greh.

Kakav samotni plah, njena sećanja, trule u dahu mojih nemira. Nemiri retkih ugriza dušu mi paraju rezom koji njene brige donosi zemlji. I ko to kida moje nemoćno meso, i grize dahom posmrtnim život u meni. Ko se kaje zbog mojih podviga, i ko daje moju dušu i moju na čast.