Ja pijem samo kad sam već pijan.
Kad nosim tuđe bore na srcu,
kad sedu bradu i kosu
osetim u jutro na svom licu.
I skrenem reku na drugu stranu,
u život koji ni sam ne znam,
samo da nađem u sebi manu
koja od života pravi bezdan.
Sedim sam sa drugim bićem
u sobi koja je gluva i nema,
slepo se trujem besciljnim pićem
i tuga polako počinje da drema.
Otvaram karte što misli seku,
u grču tražim trenutak sreće,
da mi u glavi utiša dreku,
i opije razum koji me neće.
Ko je prosuo klikere ove
da ječe u glavi koja već klone,
ko je ta žena što je pružila ruku
čoveku što u čaši tone.
Nekad je čoveku potrebno piće
da u treptaju doživi sebe,
da oseti u sebi skriveno biće,
i da duša prestane da zebe.
Ja pijem samo kad nemam snage
za nove runde samoće i tame,
kad izgubim reči za ljude drage,
i kad poželim da život stane.
