Dok lomim i rasipam korake po kiši,
na putu na kome i misli klecaju,
sa mrtvo hladnom sigurnošću gubim dah.
Pod nogama sve izgleda jasno,
štancuju sitan vez bez cilja i straha,
čini se večno, u nedogled.
Svaki novi uspon za njih je glad.
Danas već i ne znaju koliko boli pad.
I kad misli na drugu stranu vuku moju noć i dan,
odnose san, ja verujem koracima da me odvedu njoj,
da ne budem sam.
