Razapet na lomači svih svojih poroka,
gledam bledu sliku čoveka
zaboravljenog između svetova.
Istrošene usne kriju pogrešne reči, žene, i jecaju za oproštaj,
a suze polomljenog pogleda znaju da je kraj.
Tvoje reči urezane u svaku misao,
i tvoje suze u noćima čaše bez dna,
u kojima gasim ono malo od života što je ostalo.
Ne pomaže što mi je davno sve oprošteno i zaboravljeno,
jer nikada tebe sebi nisam oprostio.
Samo sam, bez traga, nestao.
