Starim.
Brže i tužnije nego što sam od vremena očekivao,
iako mi vreme nikada nije bilo dobar saputnik.
Starim ružno, van koloseka bilo kakve mudrosti i razuma.
Starim pogrešno.
Osećam samoću duboko u svakom nervu zakopanom u šumu iluzija u kojima živim.
Nema hladnoća mi se uvukla u kosti,
trne i prožima svaki pokret i svaki pokušaj da se trgnem i pokrenem.
Odavno ne slušam, ali sada ni ne čujem ljude
i ovaj svet u kome sam samo naizgled živ.
Ne spavam. Ne sanjam.
Ne volim, niti sam voljen.
Ne čeznem i nemam želja.
Samo strah, koji nije moj.
Gubim život pod nogama,
pod prstima, pred očima.
Kao da me razum ispraća.
