Već neko vreme ne osećam.
Svaki zalogaj života je bezukusan,
a jesenji mirisi i boje samo su nemi trzaji čula.
I jedino što me vraća u stvarnost je bol.
Ona bol što kao tumor pritiska
moj odveć slomljeni um.
Znam da sam živ dok ujutru podižem glavu i telo,
koji su noć proveli na suprotnim stranama sna.
I jutarnji ukus poraza, u izgubljenom danu,
sa mirisom spaljenog pepela kajanja.
Ja znam da sam jači od bespuća,
i svestan sam svojih okajanih grehova,
ukaljanih vrlina, laži i surovih istina.
Ali dok udišem jutro punim plućima,
neka tišina u meni puca,
i srce na trenutke prestaje da za bilo koga kuca.
I kad kad u skoku gubim dah,
dok svaki pad u stomaku ostavlja trag,
kao vatreni žig, zauvek na koži urezan.
Još jednu noć čekam na kiši prevoz u miran san.
Želim bar u snu da život osetim,
kroz kičmu, sve do vrhova svojih prstiju.
Ne, mislim da nisam više mlad,
i da je onaj čovek u senci, do juče stranac,
postao moj brat.
Ali ovo je samo bitka,
a ja stiskam zube i, zbog nje,
nikad ne gubim rat!
