Raspadam se na beskonačne nespojive komade.
Pokidana stakla izgubljenih misli, želja, ideja i života
usecaju se duboko u sirovo meso.
Ne zarastaju, žuljaju, seku,
svaki pokret i svaki dan.
Krvari smrt iz dlanova
kojima si se, tako sigurno,
držao za ovaj svet.
Zaboraviš bol i plač.
Utrneš i umireš iz daha u dah.
Umireš bespomoćno svaki dan
dok u duši neumorno spava strah.
Istovremeno se nadaš, plašiš i pitaš gde je i kad je kraj.
I pitaš se, i plašiš se. I, nadaš se.