Još jedna noć. Teška letnja kiša. Satima.
Svaki dah je borba u toj sobi.
I previše vremena za razgovore sa svojim demonima,
kao da prethodne nesanice nisu ostavile dovoljno ožiljaka.
Zidni sat me ubija svake sekunde kao malj.
Po glavi manično tražim njen lik,
sa svim detaljima koje sam siguran da pamtim.
Kriziram, kao narkoman špric, trebam samo još jedan brzi fiks.
Ona je zapravo jedini moj mir. Dozvoljena stanica.
Procep u vremenu i prostoru u kome sklapam oči i kradem tišinu i predah.
