Trezan sam, čini mi se već čitavu večnost.
Tvoja smrt me otreznila. Ili ono što se dešavalo pre, ili posle, ni sam ne znam.
Nedostaješ mi, a trezne noći mi nikako ne pomažu da nas odgonetnem.
Ni posle 10 godina ne mogu sebi da ispričam priču o nama, koji tvoj korak u bezdan i kad sam propustio.
Svake noći osećam miris tvojih pramenova, čujem otkucaje srca kako zajedno odlaze u smiraj.
Miris svakog godišnjeg doba pamtim po jutrima, tvojim osmesima, nesimetričnim obrvama. Po tvojoj kosi i koraku.
Pamtim i neku čokoladu koju smo podelili u Berlinu, zaljubljeni. Insistirala si da te ljubim iako ne volim čokoladu.
Tvoj pogled je sažimao prostor i vreme u kom smo rasli u jedno biće, mladi i obećani na beskonačnost koju izgleda nismo razumeli.
Voleo sam te. Lomio sam svoje biće da te sačuvam po svaku cenu. Nisam uspeo.
Ni danas nemam snage za tvog oca. Majka je ubrzo posle tebe njega napustila. Zauvek. On me je od prvog dana voleo, valjda je video koliko sam i ja voleo tebe. Van bilo kakvog okvira.
I nekako van njegovih okvira se trudio da mi stavi do znanja da mi ne zamera, da zna da te nije razumeo.
Ni ja te nisam razumeo kad si me pogledala poslednji put, iako sam osetio ujed za dušu.
Sećam se i poslednjeg mamurnog jutra. Bila si tako spokojna.
Danas mi je jasno da si već tog jutra bila mrtva.