Odavno već čeznem za jednom pesmom,
stihova teških, odore mračne, čeličnog daha.
I snevam njene ruke hladne.
Osećam ukus umora, borbi,
na njenim usnama,
čujem u svojim danima.
I živim móre, ispijene strasti boli.
Čizmom očaja gazim svaki dan,
svaki sat besmislenih patnji.
Pesmo moja olovnih reči,
tešim te stihom stravičnih pobuda,
dok u meni grudva čemerna stoji.
Ja vidim dan, kad pesma ječi,
kad tuge se čemerne broje,
kad sviće noć i pada dan,
kad nade umiru moje.
