Neki snovi se ipak ostvare

Siguran sam da više i ne pamtite snove koje ste imali kao deca, delom što neki od njih jednostavno nisu realni, ili vam se bar tako čini kada ste odrasli, a delom što ste se predali i ne verujete više u „nemoguće“.

Kada bi vam kao detetu rekli da nešto nije moguće neumorno ste pitali „a što, a što, a što“ dok se odrasli ne smore i daju vam ma kakav iole zadovoljavajući odgovor. Jedino je bilo važno ostvariti san.

U nekoj od katastrofalnih serija kojima nas bombarduju, prijatelj je čuo sledeće

Čovek ne umire kad srce prestane da kuca, već kad nema više želja

Velika istina.

Da se vratimo na ostvarenje jednog sna.

Da budem iskren, nisam baš kao dete sanjao o ovome, ali gde je zapravo granica, i zašto ne bi sačuvali dečiju želju za snovima.

Bez ikakve krajnje namere, mogu slobodno da kažem da zloupotrebljavam društvene mreže za promociju piva, ne kao alkohola, već kao jedne chill varijante. Fotkam gde god stignem, kad putujem i kad uživam. I nisam jedini. I nisam za to plaćen.

Čekiram se u svakom pabu ili pivnici, imam dane i noći kao #beerPhotoSession, #beer ili #beerTime, predstavljam neke malo poznate pivske brendove kad god putujem. Uživam u tome, tačka.

Dobrih 15ak godina razmišljam o opciji točilice za pivo u stanu, jer volim pivo, pretpostavljam kao što neki vole vino ili šta već, a svaki pravi pivopija zna da je točeno pivo najbolja opcija.

Postoje mnoge prepreke za ovako nešto, od cene aparature i prostora koji zauzima, preko redovnog čišćenja, do bureta koje je relativno teško nabaviti (samu ambalažu ne možete kupiti, nema kaucije), a koje mora da bude popijeno za najviše 3 dana od otvaranja.

To je i za najveće pivopije veliki izazov jer je najmanje bure 30l, odnosno nekih 55 velikih točenih piva. Drugari su tu da pomognu, razume se.

Na kraju, cena točenog piva je prilično viša od cene istog piva u flaši.

Merak nema cenu, pa nećemo ovom prilikom o preprekama, ipak pričamo o ostvarenju sna.

Da pređemo na stvar, tj. san.

U poslednjih godinu dana sam postao veliki ljubitelj točenog Erdinger svetlog pšeničnog piva, i verujem da sam mnoge smorio fotkama, ali tako je kako je.

Počeo sam da razmišljam o tome i došao na ideju da neke fine ljude jednostavno pitam da mi pomognu u ostvarenju sna – točilica u stanu.

Nency je rekla koju lepu reč za mene u Carlsberg Srbija HQ, a Ivan i Đole iz Crazy Horse paba u Nišu su mi izašli u susret, pre svega kao redovnom gostu. Dovoljno je valjda reći da u pabu i vrapci znaju šta ću da naručim. Trud i upornost se izgleda isplate 😛

Dobio sam i 12 Erdinger čaša da ugođaj bude na nivou.

Hvala.

To je bilo sve što je potrebno, jedno pitanje i par ljudi.

I naravno prijatelji sa kojima možete podeliti san.

Kao šlag na torti, posle „napornog“ vikenda, kada je praznu ambalažu i opremu trebalo vratiti, Ivan mi je javio da su čaše poklon od paba Crazy Horse i da se nada da će biti još prilike za neko bure i točilicu.

Slike će vam ispričati ostalo.