Od kad znam za sebe često razmišljam o smrti, ali ne kao o nečemu čega se plašim, ne u kontekstu vrednosti vremena koje nam je dato na Zemlji, o životu posle. Ne.
Razmišljam o smrti kao odsustvu svega, apsolutnom zaustavljanju i snu bez snova, tišini i miru.
Mrak.
Tišina mi je nedostižna, a često preko potrebna kako bih sačuvao i to malo razuma što mi je ostalo.
Često je menjam besanim noćima, jer noć je moje vreme da budem sam sa svojim mislima, bez iznuđenih pobuda, bez zvukova, slika, sam sa sobom u mraku.
Još jedna noć kad ceo život iznova prolazi pred očima, kada se borim i ponovo učim kako da pobedim sebe, i svaki put lekcije duže traju dok misli sevaju do bola.
Postoje noći kad mi se učini da gubim, i da se gubim. A onda se budim.
