Ja vrlo često ne znam ništa da ti kažem. Spontano. Ili smotano. Samo, ne znam.
I ne verujem u vrline i mane, jer one, na kraju, podrazumevaju pobedu ili poraz. Nisu deo nas i našeg bilo čega. Tvog i mog. U isto vreme.
Ne verujem ljudima, čulima ni ciljevima. Kad sve razumem. Ne verujem.
Ne verujem u bilo šta što je proizvod ljudskog razuma. O životu, vremenu i ljudima.
Verujem snovima. Kad razum odluta i kad nema više granica. Ni za razum, ni za pitanja.
Verujem zagrljajima, plaču na grudima i divnim ljudima.
Život je velika obmana protraćenog vremena na vrednosti iz besmisla.
Život nije izgovor automatskog disanja, nije ništa što je planirano da bude istina, niti bilo kakav pokušaj da se dokuči sudbina.
