Gledam u prazno nebo svojih kapaka.
Muzika se odbija u mojoj glavi i uspavljuje odavno premorene demone.
I kiša postane nema, bez dodira, bez mirisa.
Ćutim i plačem. Osećam da negde duboko u meni odjekuje oštri vrisak.
U potpunom mraku nema ni senki da oteraju strah od tišine.
Uporno pokušavam da dodirnem razum.
