Setio sam se noćas tebe.
Znaš o kojim trenucima pričam,
i sećaš se mojih praznih priča, znam.
Pio sam te kilometre do tvojih stepenika,
i čuvao te kao poslednji gutalj vina.
U tvojim očima nije bilo mojih koraka,
i znao sam da grešim svakim dahom.
Nisam poznavao dane tvojih osmeha,
jer bila si samo senka mojih misli.
Danas si ruža bez trna u mom oku,
besciljna šetnja, i pregaženi zaborav.
A ovi redovi, nisu posvećeni tebi,
već iskrenom kajanju i potrošenim danima,
i tvojim klonulim osećanjima.
Znam da me nikada nisi volela,
i da si, priznajem, prva žena mojih pogleda.
Kako je prosta ta metafizika,
i razočarenje u par redova.
Već ujutru ćeš biti dosadni milimetar sećanja,
jer ne želim sebi šuplja pitanja.
Dok redove svojih sećanja
budeš budila u mojim strofama,
znaj da oproštaj je najveća iluzija,
jer nisi sposobna za zaborav.
Oprostio sam ti davno,
i hvalim te drugima,
jer život je kučka dokona,
a oproštaj vrlina najveća.
Senke tvojih mirisa
više ne dišu mojim danima.
* Svaka sličnost sa mojim životom je slučajna