Jedna reč, umesto suze, ostala je na mom dlanu tog jutra.
Dočekali smo zoru, okupani jutarnjom rosom.
U svakoj kapi na njenim leđima bila je duga,
kao opravdanje za nemirnu noć iza nas.
Prohladno jutro je na našoj koži dodire pretvaralo u priču,
nudeći nam još neki trenutak tišine.
Noć je svakako morala biti duža,
jer vreme već igra protiv nas.
A mi smo krali svaki korak i dah,
za jednu noć i modro jutro.
U snovima se kriju odgovori na pitanja
koja čuvamo u zadnjim džepovima pocepanih pantalona,
daleko od sveta i od nas.
