Poslednjih 15-20 godina sam besan. Tako moja žena opisuje stanje u kojem se nalazim.
Sve mi je malo, slabo, sporo. Ne postoje neki zacrtani viši ciljevi, ali je malo, slabo, sporo, a moram više, jače, brže.
Danas je Ok da vozim 150, sutra već moram 250 i tako u nedogled, kraj igre u kojoj sam se ne vidi, ili ga bar ja ne vidim. Ne mogu da usporim, ne mogu ili ne umem da odmorim.
Kao da nemam vremena da stanem, ne želim, jer tada sve što je pozitivno prestaje, i otvaraju se neka pitanja o kojima ne želim da razmišljam i sanjam.
Ili me je strah da budem dokon, da imam vremena da razmišljam, da dozvolim da mi svaki trenutak ne bude ispunjen.
I spavam retko, kratko i loše.
Možda je to jedini način da umorim drugare i đavole u glavi. Ne znam.
Nekom kriza srednjih godina, nekom život.
