Kad okineš žicu kafanski sviraču,
jedna setna jesen otvori mi rane,
i opalo lišće prekrije mi jutra,
zaboravim u čaši svoje kišne dane.
A kad violina pusti svoje zvuke
noći što me prate počinju da guše,
zastane u grlu istrošeno srce,
dok gudalom svirac otkida od duše.
Prepuštam ti noći kafanski sviraču,
ispijene čaše i sećanja nema,
ostavi mi samo od srca i duše
ćoškove gde spava uspomena njena.
