Svi znamo šta je kafana. Nekada institucije kulture, danas mesta u kojima se degradira i to malo što je ljudskog od društva ostalo.
Neki očekuju, drugi se prepoznaju, treći propadaju u njenom krilu i na iskrzanim ivicama stolnjaka nestaju.
Danas kafana skora da nema. Ljudi pismeni i od karaktera, ili pak oni izmučeni svojim umom jedva da mogu da nađu kafanu u kojoj se nešto stvara, u kojoj nastaje mir.
Ljudi u kafanu idu iz pogrešnih potreba, sa pogrešnim namerama i očekivanjima. To je najveći problem.
Pije se rakija koja miriše na parfem, zove se po nekoj od danas popularnih voćki, a halucinacije, kako karaktera tako i uma, nisu retka pojava.
Pati se uz pesme koje niko ne razume, razbijaju se čaše iz razloga koji nikom nisu poznati, a bez srama se poistovećuju sa boemima. Bez znanja i bez srama.
Kafana nije mesto za prejedanje, nije mesto za opijanje, nije mesto za bahate i ohole. Nije mesto za decu, nezrele i pokvarene.
Kafana je tajno mesto gde ljudi beže jedni od drugih, a opet se sastaju.
Ostavite mi bar jednu u kojoj mogu da budem sam, sa svim svojim prijateljima i neprijateljima.
