Čini mi se da sam u nekom procepu između nekoliko paralelnih života koje vodim i o kojima često razmišljam, pa pokušavam da pobegnem od besmisla mog razuma.
Čudan je osećaj, drugačiji, kada sam sa sobom vodiš bitke na više frontova, kada si razapet između različitih životnih ciljeva, a ponekad i između različitih svetova, očekivanja.
I srećan sam i tužan, i smejem se i plačem, budan sam i sanjam, i ne znam i znam gde putujem u svojim mislima.
U jednom treptaju se okine serija emocija, pitanja, i razum traži objašnjenja, u svakom dahu počinje i završava se ceo jedan život. Postajem samom sebi stran.
Nema trenutka, nema odmora, ne postoji pauza, a to umara, i obara.
Ako samo za trenutak klonem, spustim gard, pregazi me svako preterivanje u životu i potrebni su nadljudski napori da se povratim.
I dalje pokušavam da dođem do vazduha, tražim reper, mesto od kog se bar odbjam, mesto na koje prinudno slećem.
Počeo sam ponovo da čitam knjige.
Jedino tako uvučen u drugu dimenziju, uz potpuno nepoznate priče i likove uspevam da nađem mir i pobegnem od svega.
Iza zavese sklopljenih očiju sanja neki drugi svet, neko drugo vreme.
Potreban mi je samo jedan miran san da budem ponovo jak.
