Nisam ti pisao, čini mi se godinama. Dok sam bio mlađi možda bi se činilo i vekovima, jer ni godina nije imala preterano značenje.
Ni reč, ni red.
Vremenom dobiju posebna značenja, reči i redovi, bilo da su izgovorene ili ne. Posebno ako ne. Odjekuju u glavi.
Svi ti nenapisani, neizgovoreni redovi proze, poezije ili amnezije, slete i sete nas se uvek u pogrešno vreme, pa najčešće hrabro budu prepušteni budućnosti, dalekoj. Zaboravljenoj budućnosti.
U zaboravljenoj budućnosti bi trebalo tražiti odgovore, jer je prošlost ostala bez izgovora.
Mladost ne treba izgovor. Mladost se živi bez računice. Uvek košta previše, ali vredi beskonačno.
Život nas, čim se otreznimo od samodoziranog opijuma zabluda, udari kao brzi voz. Izgubimo sve za šta smo se držali i šta smo mislili da imamo, da smo rešili i sami sa sobom ili pred tobom dogovorili.
Kako živeti samo jedan život, jer je kostim mali da sve što imam u njega stane. Kako nepriznatom prazninom ispuniti nepoznatu veličinu.
Šta samoća govori o meni, o tebi, o svima nama. Ko je koga čime zaključao u celom haosu.
Kome pripada buđenje, noćnim demonima ili dočekanim jutrima.
Kao hobotnica držiš na okupu sva moja pitanja. Otvorena.
I ti si valjda tu negde, zaboravljena i izgubljena u prašini retoričkih, nedorečenih i utrnulih pitanja.
Ti si jedna od mnogih koja se u mojoj glavi bori za deo moga bića. Odavno nisam pisao ni tebi ni njima.
I nema znaka pitanja.
A za sebe nemam vremena.
Ni reč. Ni red.
Jednima si savest, a drugima razum, a izgubljenima nešto treće. Ja sam sa trećima ili četvrtima. Kod mene si u množini i u ženskom rodu.
Ne bih sada ni tebi ni sebi objašnjavao zašto.
Tražim te, čini mi se, beskonačno dugo.
