Distorzija misli koje klize po izlizanim žicama gitare
u kojoj je zaboravljen mrak.
Suza, zabrinuta za moje biće, oteže taj nemi korak,
i drhti zbog sušnih dana koji slede.
U letnjem, bosom koraku, osećam trnje na svojoj duši,
i kao slep koračam njenim gradom.
I slušam kako nečujno prolazi vreme.
Kroz moje vene bruje letnje noći,
i snovi okupani u vrućini, huče kao reka.
I ko je čovek iza glinene zavese
koji svoje srce hladi bespućem.
