Dobra žena

Branka. Konobarica. Najhrabriji prijatelj.

 

Ponekad su se pijani i zli ljudi sprdali sa njom, ali je ona to nosila mnogo bolje od mene. Znala je da su jadni i slabi, pobegli od sebe i svojih. Često im je, u lice, ispričala njihove tužne priče od kojih su pobegli.

 

Branku su svi voleli. Kao majku ili sestru koju nisu imali kad im je bilo najteže.

 

Ili su je mrzeli jer su mrzeli sebe.

 

Mene je zavolela na prvi pogled. Ja sam težak, trebalo mi je više posrtanja da je prihvatim kao svoju.

 

Poznavala me je i sa prvom i sa poslednjom čašom.

 

Govorila je da sam najbolji čovek koga je poznaje, iako sam bio daleko od čoveka po svim merilima.

 

Govorila je i da sam najveća budala, a poznavala je mnogo veće budale, po svim merilima.

 

Nikad nije donosila još jedno, kad je već bilo previše.
Ali je znala da donese još jedno kad je bilo neophodno.

 

Često nije donosila ni prvo, kad je i prvo bilo previše.
Ali je znala da me pogledom razume.

 

Ponekad bi mi rekla da pijem previše, ali očigledno, priznavala je, nedovoljno.

 

Znala je, čim bih seo za sto, koje je najbolje piće za mene. Da me sačuva.

 

Samo jednom me je pitala zašto sam ovde, a ne negde drugde. Iako ni sâm nisam razumeo sebe, ona je prihvatila dogovor razumevanja.

 

Nikad joj nisam protivurečio, poštovao sam je i voleo beskonačno.

 

Branka nije imala dece.

Nije imala ljubav svog života.

 

Imala je ljubavi i razumevanja za sve izgubljene, nevoljene, budale, skotove, mlade i stare, za sve beskućnike, buntovnike, posrnule, gladne i jadne.

 

Branka je ljubav od koje bežimo, svi naši strahovi, svi naši izgovori da budemo bolji, da preživimo, da volimo, dajemo i idemo dalje.

 

Branka je izgovor da nemamo izgovor.