Da, znam da ti dugujem pesmu,
pesmu sa ljuljaškom ispod duge.
Dugujem za besmislena mora ćutanja
i obećana razumevanja.
Dugujem sve dane mojih umora,
zajednička svitanja,
i svice u našim noćima.
Dugujem poljupce pred smiraj dana,
i dugujem ti svaki trenutak
kada osetiš da si sama.
I pijane pesme, i sve što se ne sme,
šešir od slame, zaboravljene dane.
I šetnje, i smetnje, ne retko strepnje,
besane noći i hod po vodi.
Šapat krila leptira, miris jesenje šetnje
i ukus tek vrcanog meda.
Led i sneg, pesmu i rimu,
iskrene misli koje se
samo za ženom vinu.
Teško reči ka tebi puštam,
kao da biram, i na glas slušam.
Da draga, dugujem da priznam
da bez tebe ne znam.
Kao i uvek bila si u pravu
što imaš priliku da voliš budalu.
