Nekada sam pisao pisma,
uglavnom dušama zalutalim poput moje,
i često onim pocepanim
i razderanim neizvesnošću svojih odluka.
Miris mastila natapa papir poput plime.
I dugo biram reči,
čini se kratkim, nejasnim korakom,
da ostavim priču za nju.
Iznova pretrčavam natopljene redove,
i drhtim kao da je ona tu, pored mene.
I nema tišina.
Nestvaran je svaki trenutak,
i tvoj nemir, i tvoj strah.
I da li će joj nekad, dok čita ili sanja,
bar u mislima, zbog mene zastati dah.
