Da, tačno pamtim trenutak i ženu kojoj to nisam rekao iako sam celu noć vrteo po glavi.
Ali, ispostavilo se da je to bila jedna od dobrih iznuđenih nedorečenih odluka mladosti.
Zato je sada dobila na smislu.
„Volim da budem s tobom zato što se nikada ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno.
Mislim da je to stoga što imam povjerenja u tebe, imam povjerenja u ono o čemu razmišljaš. Razumeš? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumeš?
Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim.
Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari.
Čak se i aveti koje nas proganjaju lepo slažu međusobno…
Ti vrijediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto.
Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dječiji zmajevi na vjetru.
Ako me neko ne drži na uzici… hoooop, odletim…
A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim…
Zar nije nevjerovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osjećam dobro.“.
~ Anna Gavalda, Voleo sam je
P.S. Hvala Ivanu što mi je ovo poslao.
