Na jastuku…
Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik…
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik…
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha…
Koja strepi i od mirnih obronaka sna.
Nedostaje mi naša ljubav, mila…
Bez nje se život kruni uzalud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila…
Nedostajem i ja, onako lud.
Ja znam da vreme ne voli heroje i da je svaki hram ukaljalo…
Al’ meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo.
Kad potražim put u središte sebe staze bivaju tešnje i tešnje…
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje…
Al’ uspevam da još jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim…
Šta su reči… Kremen što se izliže kad-tad.
Nedostaje mi naša ljubav, mila…
A bez nje ovaj kurjak menja ćud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila…
Nedostajem i ja, onako lud.
Ja znam da vreme svemu menja boje i da je silan sjaj pomračilo…
Al’ meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo.
Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin…
I tad sam svoj, jer, ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični harlekin…
Ponekad još suza razmaže tintu i ko domina padne zid u lavirintu…
Tako prosto, ponekad još stignemo do nas.
Nedostaje mi naša ljubav, mila…
Bez nje uz moje vene puže stud…
Nedostaješ mi ti, kakva si bila…
Nedostajem i ja onako lud.
Ja znam da vreme uvek uzme svoje i ne znam što bi nas poštedelo…
Al’ meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo.
Đorđe Balašević
