Naš čovek.
Ali u njemu i na njemu nema mnogo našeg, još manje čovečnog.
Nažalost dosta čest tip.
Gleda vas kao da se posmatra u ogledalu, a govori kao da diktira u telefon.
Misli uprošćeno, u kateogrijama svojih neposrednih interesa, izražava se opštim mestima, u oskudnim klišeima sa kojima je uvek potpuno zadovojlan. Uglavnom gnev, psovka i nadmenost.
Od ustanova, najviših kao i najnižih, vešto i bezobzirno stvara busije, a od svega oko sebe pijedestal koji mu ipak ne pomaže da se uzdigne; u spostvenim očima možda nešto malo, u tuđim nimalo.
Pustoš na ivici ljudskog postojanja.
~ Ivo Andrić
